* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Ana Javor, ekspert za odnose sa javnošću, piše o tome kako storytelling postaje jedan od najmoćnijih alata savremene komunikacije i zašto dobra priča često ostavlja snažniji trag od same informacije.

Šta je storytelling u PR-u i zašto je važan?

Storytelling, ili umetnost pripovedanja priča, postao je jedan od najmoćnijih alata u savremenom PR-u. On pomaže brendovima, organizacijama i pojedincima da se povežu sa publikom na dubljem, emocionalnom nivou.Statistiku i suve činjenice ljudi brzo zaborave, ali dobra priča ostaje u pamćenju.

Kada pričamo priču, mi ne prenosimo samo gole informacije. Mi stvaramo osećaj, budimo empatiju i gradimo dugoročno poverenje.Ovu ljudsku osobinu najbolje je opisala Maja Anđelu (Maya Angelou), čuvena američka pesnikinja i aktivistkinja, čije su reči postale zlatno pravilo u komunikaciji: "Ljudi će zaboraviti šta ste rekli, zaboraviće šta ste uradili, ali nikada neće zaboraviti kako su se zbog vas osećali." Upravo u tome leži ključ. Možete imati najbolji proizvod ili najbolji projekat na svetu, ali ako ne znate kako da ga pretočite u priču koja ljude dotiče, ostaćete neprimećeni. Ljudi ne kupuju samo ono što radite, oni kupuju priču o tome zašto to radite i kako se zbog toga osećaju.

Kako dobar PR stručnjak koristi storytelling da bi oblikovao javno mišljenje?

Dobar PR stručnjak ne deli samo suve informacije. On ih oblikuje u priče koje publika može da razume, oseti i zapamti. Ljudi prirodno ne pamte procente i saopštenja, ali pamte emocije.

Zato priče imaju moć da menjaju našu percepciju i utiču na to kako doživljavamo neku osobu, brend ili događaj.

Kroz dobru priču, PR uspeva da poveže vrednosti kompanije sa vrednostima običnog čoveka.Jedan od najsnažnijih primera iz prakse dolazi od kompanije Nike i njihove kampanje sa Kolinom Kapernikom, bivšim igračem američkog fudbala. Kapernik je bio u centru svetske pažnje jer je prekinuo karijeru tako što je klečao tokom intoniranja himne, protestujući protiv policijske brutalnosti i rasizma. Nike to nije iskoristio da prodaje patike, već da ispriča priču o hrabrosti da se zauzmeš za ono u šta veruješ, lansirajući slogan: "Believe in something. Even if it means sacrificing everything." (Veruj u nešto, čak i ako zbog toga moraš da žrtvuješ sve.)

Zašto je ovo vrhunski PR i storytelling? Zato što Nike u toj reklami ne govori o kvalitetu svoje opreme. Oni su uzeli stvaran ljudski prkos, rizik i žrtvu, i pretočili ih u univerzalnu poruku o principima. Ta priča je podelila svet, izazvala globalnu debatu, ali je na kraju povezala ljude sa brendom na dubokom, emotivnom nivou. To je suština: informacije informišu, ali priče pokreću ljude.

Da li storytelling može da pomogne u kriznim situacijama?

Apsolutno! Kada nastupi kriza, dobra priča može da umiri javnost, obnovi poverenje i zaštiti reputaciju.

Ključ je u iskrenosti, transparentnosti i pravovremenom odgovoru. Ljudi žele da čuju istinu i žele da znaju da vam je stalo.

Može li storytelling da pomogne malim firmama i pojedincima?

Naravno! Ne treba vam veliki budžet da biste ispričali dobru priču – potrebna vam je autentičnost.

Zamislite malu pekaru u nekoj varoši. Mogli bi da kažu: "Pravimo sveže hlebove svaki dan."

Ali mnogo jače zvuči priča: "Recept za našu pogaču potiče od prababe Ružice, koja je još pre 80 godina mesila hleb s ljubavlju za svoje komšije. Danas, svaki zalogaj nosi deo te tradicije."

Ljudi ne kupuju samo hleb. Kupuju deo priče, uspomenu i osećaj topline doma.

Marketinški stručnjak Seth Godin to odlično sumira: "Marketing nije više o stvarima koje pravite, već o pričama koje pričate."

Šta čini dobru priču u PR-u?

Dobra priča u PR-u ima nekoliko ključnih elemenata: emociju, autentičnost, junaka i jasnu poruku.

PR stručnjak treba da zna kako da poveže sve ove elemente i stvori priču koja se ne zaboravlja, odnosno priču koja menja način na koji ljudi misle i osećaju.

"Najmoćnija osoba u svetu je pripovedač priča. On oblikuje način na koji ljudi vide svet."

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Ana Javor, ekspert za odnose sa javnošću

Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.

Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije. 

* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Prvog septembra deca kreću u školu.

A roditelji? 

I roditelji kreću.

Samo što njih niko nije upisao, nisu dobili đačku knjižicu i niko im nije rekao kada su mali i veliki odmor.

Posle dva meseca raspusta, deca se vraćaju knjigama, sveskama, lektiri, domaćim zadacima i pitanjima na koja će morati da znaju odgovore.

Roditelji se vraćaju budilniku.

I alarmu.

I onom jutarnjem: „Ustaj dete, zakasnićemo!“

Raspust je prošao kao svaki lep raspust. Prebrzo. Možda i brže nego što to deca misle. Tek što smo naučili da se ne gleda na sat, da se doručkuje kad se ogladni i da je sasvim pristojno ostati budan malo duže, škola ponovo uvodi red.

Leto i raspust su imali svoja pravila.

Može kasnije da se ustane. 

Može još jedan sladoled. I još jedan.

Može još malo napolju. I još malo duže.

Može i bez domaćeg. Može i bez lektire.

Škola, nažalost, nije naročito zainteresovana za ova letnja pravila.

Od prvog septembra opet se zna: gde je sveska, gde je pernica, ko je spakovao ranac i ko je jutros zaboravio ono što mu je sinoć bilo najvažnije na svetu.

A onda dolazi ono najlepše ili bar ono što mislimo da je najlepše.

Prvi susret sa školom.

Za prvake je sve novo. Hodnici su veliki, učionica je važna, učiteljica je najvažnija, a ranac izgleda kao da je spakovan za put oko sveta.

Za njih škola nije još jedna obaveza.

To je početak.

Prvi drugari. Prva klupa. Prva slova. Prve petice. Prve greške. Prvi veliki odmor koji se čeka kao da traje ceo dan.

Želimo im da školu zavole pre nego što shvate koliko ima domaćih zadataka.

Petacima želimo hrabrost.

Oni već znaju kako škola funkcioniše, ali sada treba da nauče kako funkcioniše kada više nema jedne učiteljice koja zna gde su svi i šta kome treba.

Odjednom: nastavnici, novi predmeti, nove učionice i više razloga da se kaže: „Nisam znao da je za sutra.“

Srednjoškolcima želimo malo više samostalnosti, malo manje nervoze i mnogo dobrih odluka, jer srednja škola nije samo još nekoliko godina do mature.

To su godine kada svi polako počinjemo da biramo kojim ćemo putem da idemo. U isto vreme, to je vreme i kada roditelji počinju da shvataju da više ne mogu baš sve da izaberu umesto svoje dece.

A roditeljima?

Njima želimo strpljenje. 

Mnogo strpljenja.

Da ne pitaju odmah po povratku iz škole: „Šta si dobio?“, nego ponekad i: „Kako si?“

Da ne gledaju samo ocene, već i dete iza njih.

Da ne mere uspeh samo peticama.

Da ne porede svoje dete sa tuđom decom, jer neće sva deca biti odlikaši.

Neće svi voleti matematiku.

Neće svi biti dobri u istim stvarima.

Neko će jednog dana biti pekar, lekar, apotekar, a neko učitelj, preduzetnik ili veliki privrednik, a neko umetnik i sportista.

Neko će napraviti velike stvari. Neko će napraviti male stvari, a misliti da su velike i obrnuto.

Sa druge strane, neko će jednostavno biti dobar čovek. To „jednostavno“ možda je i najvažnije.

Zato je prvi septembar dobar dan da deci poželimo znanje, ali i radoznalost.

Uspeh, ali i pravo na grešku.

Dobre ocene, ali i dobre prijatelje.

Samopouzdanje, ali i dovoljno hrabrosti da pitaju kada nešto ne znaju, jer škola nije samo mesto gde se uči matematika, gramatika i istorija.

Škola je i mesto gde dete polako shvata da ne zna sve. I da je to sasvim u redu.

Tamo će naučiti da digne ruku kada nešto ne razume, da pogreši pred drugima i pokuša ponovo, da sačeka svoj red, podeli užinu, pomogne drugu, odbrani slabijeg i da ponekad prećuti nešto što bi moglo da zaboli.

Neke od najvažnijih lekcija neće biti zapisane u sveskama.

Neće biti ni za ocenu.

A upravo njih ćemo najduže pamtiti.

Zato učiteljima, nastavnicima i profesorima želimo snage za još jednu generaciju.

Da budu strogi kada treba, blagi kada mogu i da nikada ne zaborave da se iza svakog nestašluka nalazi jedno dete koje tek uči kako se odrasta.

I tako, eto nama septembra.

Raspust je završen. 

Peškiri su vraćeni iz kupatila i sa bazena, lopte iz dvorišta, a školske torbe iz nekog ćoška u koji su sklonjene još u junu.

Svaki grad i svako mesto će ponovo biti puni dece.

Ujutru će se čuti žurba, na ulicama će biti više rančeva nego kofera, a roditelji će ponovo znati tačno koliko je 7.45 blizu 8.00.

Ali možda bi ovog septembra trebalo da naučimo i mi nešto.

Da ne žurimo toliko.

Da ne pitamo uvek koliko je dete dobilo, već kako se oseća.

Da ne tražimo od njega da bude najbolje, nego da bude dobro.

Da mu dozvolimo da pogreši.

Da ga naučimo da nije sramota ne znati.

I da uspeh nije samo kada si prvi.

Nekad je uspeh kada si juče znao manje nego danas.

Nekad je uspeh kada si pomogao drugu.

Nekad kada si ustao posle poraza.

A nekad je najveći uspeh kada ostaneš dobar čovek i onda kada bi bilo lakše da ne budeš, jer deca rastu dok mi gledamo njihove ocene.

Rastu dok im kupujemo sveske.

Rastu dok ih požurujemo u školu.

Rastu dok govorimo: „Ima vremena.“

A vremena, zapravo, ima sve manje.

Jednog dana neće biti rančeva pored vrata.

Neće biti patika razbacanih po hodniku.

Neće biti pitanja: „Gde mi je pernica?“

Biće tišina.

Zato danas, prvog septembra, nemojmo žuriti da ih naučimo svemu.

Hajde prvo da ih naučimo da vole da uče.

Da vole ljude.

Da budu radoznali.

Da budu svoji.

Da znaju da je znanje važno, ali da bez dobrote nije dovoljno.

Da nije strašno pogrešiti.

Da nije sramota tražiti pomoć.

I da, bez obzira na ocene, uspehe, padove i sve ono što ih čeka, uvek znaju da imaju gde da se vrate, jer možda je to najvažnija lekcija koju čovek može da nauči.

Da ima svoj dom.

I nekoga ko ga čeka.

Srećan prvi septembar, deco.

Prvacima, da im školsko zvono bude početak jedne lepe priče.

Petacima, da hrabro zakorače u novo poglavlje.

Srednjoškolcima, da biraju mudro, ali da ne zaborave da uživaju u godinama koje se ne vraćaju.

Nastavnicima i učiteljima, da imaju snage, strpljenja i razloga da budu ponosni.

A roditeljima, da imaju dovoljno vremena da gledaju kako im deca rastu.

I da se, kada jednog dana poslednji put zatvore školska vrata za njima, sete da nije bilo najvažnije koliko su petica imali.

Važnije je koliko su naučili.

Koliko su voleli.

Koliko su puta pokušali ponovo.

Koliko su puta nekome pružili ruku.

I kakvi su ljudi postali.

Zato srećan prvi septembar svima.

Deci, roditeljima, učiteljima, nastavnicima i profesorima.

Ponovo smo svi đaci.

Samo su lekcije sada malo ozbiljnije.

A neke od njih, one najvažnije, učimo celog života.

* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Veštačka inteligencija je danas postala deo svakodnevice i nemoguće je ignorisati njen uticaj, pa tako ni u logopedsko-defektološkoj praksi. Lično smatram da ona može biti veoma koristan alat ukoliko se koristi pravilno, kontrolisano i stručno. AI može pomoći u kreiranju materijala, vizuelne podrške, organizaciji rada, praćenju napretka deteta, pa čak i u osmišljavanju individualizovanih zadataka.

Međutim, važno je naglasiti da nijedna tehnologija ne može zameniti živ kontakt, emociju, procenu i terapijski odnos koji stručnjak gradi sa detetom i porodicom.

Veštačka inteligencija ne može zameniti individualan rad i pristup terapeuta. Mislim da je važno da roditelji to razumeju. Dete nije „zadatak" koji treba rešiti po šablonu. Svako dete nosi svoju emociju, temperament, senzibilitet, porodičnu dinamiku i razvojni put. Logopedsko-defektološki rad zasniva se na proceni, kontaktu, poverenju i sposobnosti da prepoznamo ono što često nije vidljivo na prvi pogled.

AI može biti podrška stručnjaku, ali nikako zamena za stručnjaka.

Prednosti upotrebe AI kao alata u našem radu su brojne ako se koriste pametno. Danas možemo brže kreirati edukativne materijale, vizuelne rasporede, socijalne priče, igre, pa čak i prilagođene vežbe za decu različitog uzrasta i sposobnosti. To nam omogućava da više vremena posvetimo samom detetu i kvalitetu terapije.

Takođe, AI može biti dobra podrška i roditeljima. Kroz ideje za rad kod kuće, organizaciju aktivnosti i lakše razumevanje određenih problema.

Isto tako postoje i rizici u korišćenju. Najveći rizik je kada ljudi počnu da traže dijagnoze i terapijske savete isključivo preko interneta i AI alata, bez konsultacije sa stručnjakom. To može dovesti do pogrešnih zaključaka, odlaganja terapije i dodatne anksioznosti kod roditelja.

Preterana izloženost ekranima kod dece ostaje veliki problem. Mi u praksi sve češće viđamo posledice prekomerne upotrebe telefona i tableta: kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju, slabiju pažnju, probleme sa komunikacijom i socijalnom interakcijom. Tehnologija treba da bude alat, a ne zamena za odnos, igru, razgovor i prisustvo roditelja. Nijedna aplikacija ne može zameniti zagrljaj, kontakt očima, zajedničku igru ili razgovor sa detetom.

Balans podrazumeva da koristimo prednosti modernog doba, ali da ne zaboravimo osnovne potrebe deteta: kontakt, pokret, emociju, govor i povezanost sa ljudima.

Roditeljima bih preporučila da ne beže od tehnologije, ali ni da joj potpuno ne prepuste razvoj svog deteta. Veštačka inteligencija može pomoći odraslima da budu organizovaniji i informisaniji, ali dete se razvija kroz odnos sa drugim čovekom.

Najvažnije stvari za razvoj govora i komunikacije i dalje su iste: razgovor, igra, pažnja, emocija i vreme provedeno sa detetom.

Ovaj tekst predstavlja stav autora i ne predstavlja pravni savet. Stavovi izneti u tekstu ne moraju nužno odražavati uređivačku politiku portala.

Autor: Marina Milovanović, defektolog - logoped

Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.

Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije.

* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Bilo je već kasno, blizu ponoći, kada sam dobila poruku od nje.

Ona je bila koleginica sa kojom sam se često konsultovala povodom pitanja u vezi primene propisa iz oblasti javnih nabavki, posla kojim smo se obe, na svoj način, bavile. Ostala je u kancelariji do kasno uveče jer je strahovala da će, prilikom upload-ovanja I objave dokumentacije na Portalu, nešto pogrešiti.

Ono čuveno, klikni „ZAVRŠI“ ili „POŠALJI NA OBJAVU“. Nije bila sigurna da je pravilno formirala tabelu u obrascu strukture cene. Trebala joj je podrška. I nije problem bio u neznanju ili neodgovornosti. Problem je bio u ogromnom pritisku, stalnim izmenama propisa, strahu od greške... Najveći od svih je, čini mi se, bio osećaj da je sva odgovornost bila na jednoj osobi, odnosno na njoj.

U javnim nabavkama sam često viđala žene koje su istovremeno bile stručne, odgovorne, organizovane i istovremeno nosile emocionalnu tenziju celog kolektiva. Umor i strah od greške nije smeo da postoji.

Tada sam shvatila koliko su ljudima, a posebno ženama, koje su pored obavljanja ovog odgovornog posla imale kod kuće još više odgovornijih poslova, potrebni edukacija, podrška i sigurnost.

Dugogodišnje iskustvo mi je pokazalo da javne nabavke nisu samo puka administrativna procedura i zakonska obaveza. Ključna je prevencija nepravilnosti, što se postiže kroz neprestanu i što kreativniju edukaciju, ali i osnaživanje ljudi koji ih sprovode, vodeći računa, baš kroz taj proces, o svesti i prisutnosti ljudi koji rade odgovorne poslove.

Profesionalizam ne bi smeo da podrazumeva samoisrpljivanje, a uspeh nikako ne bi smeo da ima cenu zdravlja. „Burnout“, posebno kod žena, često nije posledica „slabosti pola“, već dugogodišnje navike da budu jake za sve, osim za sebe.

U postizanju balansa između svog porodičnog i profesionalnog života, svaka žena bi trebalo sebi da odgovori na sledeća pitanja:

• Šta trenutno nosim što nije samo moja odgovornost?
• Kada sam poslednji put svoj odmor doživela bez osećaja krivice?
• Da li način na koji živim podržava moje zdravlje ili ga troši?

Odgovori na ova pitanja ubacuju vas u stanje svesti sa kojim već može da se postigne dogovor. I to je dobar početak vašeg „Nisam stalno dostupna“ života!

Javne nabavke, kao i svi drugi odgovorni poslovi, imaju i svoju ljudsku stranu.

One, s jedne strane predstavljaju okvir zakonitog, transparentnog i odgovornog upravljanja javnim sredstvima, ali su i prostor u kojem bi svi koji se njima bave trebalo da imaju podršku da svoj posao obavljaju profesionalno i bez straha od grešaka. Bez da potpuno poistovete sebe sa svojom ulogom. Bez da postanu funkcija. Bez da izgube lični identitet.

Kada o ovome govorim, ne mogu a da se posebno (opet) ne osvrnem na žene. Da mi muškarci, koji se takođe, bave ovim odgovornim poslom ne zamere, moram da naglasim zašto se, pre svega, u ovoj temi obraćam ženama, jer žene koje rade odgovorne poslove sa ljudima vrlo često nose emocije drugih, rešavaju konflikte, upijaju stres iz okruženja, po prirodi više nego muškarci. Empatija jeste vrlina, ali bez granica ona postaje iscrpljivanje.

Kroz svoj profesionalni rad i kroz Centar za pravo i osnaživanje Law_and_growth, želim da doprinesem upravo tome.

Da javne nabavke u Srbiji budu manje strašne i formalne i da više budu prostor podrške, zdrave komunikacije i postavljanja profesionalnih granica.

Autor: Jelena Marković, diplomirani pravnik, konsultant za javne nabavke i NLP praktičar

Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.

Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije.

U okviru Mindset Conference Belgrade 2026 razgovarali smo sa Jelenom Stanivuković o emotivnoj pismenosti, ljubavi, partnerskim odnosima i radu na sebi. Kroz teme koje su obeležile konferenciju posebno su se izdvojila pitanja emocionalnog razvoja, zdravih odnosa i važnosti razumevanja sopstvenih obrazaca ponašanja u savremenom životu.

Ovaj intervju je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu u okviru specijalnog medijskog izveštavanja sa Mindset Conference Belgrade 2026.

Kako danas da identifikujemo ko je zaista kompetentan, od koga da učimo i kakav sadržaj možemo da konzumiramo?

Veoma je važno da znamo ko nam šalje poruku. Da li su ti ljudi edukovani za sadržaj koji plasiraju? Imamo mnogo motivacionih govornika i ja apsolutno nemam ništa protiv toga. Takođe, ima mnogo ljudi iz biznisa koji osnažuju druge u vezi sa biznisom, što je fenomenalno. Ali ako vidite da vam neko šalje psihološke poruke vezane za psihološki rad na sebi, važno je proveriti da li je ta osoba stručna i edukovana za ono o čemu govori. Postoji i nešto što se zove čitalačka odgovornost. Mi ne možemo da odredimo ko će imati profil na Instagramu ili TikToku, ali možemo da pojačamo sopstvenu svest o tome. Možemo gledati i slušati sadržaj iz zabave, ali ako ćemo zaista uzeti u obzir i poslušati neki savet, hajde da vidimo ko su ti ljudi i da li su kompetentni za ono o čemu govore.

Da li dolazi do narušavanja odnosa ako jedan partner počne intenzivno da radi na sebi, a drugi ne?

Može doći do narušavanja odnosa, ali ako pričamo o vezama koje traju 10, 15 ili 30 godina, normalno je da ćemo se razvijati u različitim pravcima. Ako smo mi u nekom trenutku postali osvešćeniji i počeli da radimo na sebi, da li to znači da mora i naš partner? Da li će on nama ostati dobar uprkos tome što nije toliko osvešćen? Da li nam njegova neosvešćenost pravi probleme u odnosu ili ne? To je kao kada bih ja sada počela da igram tenis i pitala se zašto moj partner nije počeo da igra tenis. Hajde da vidimo da li rad na sebi zaista treba da doprinese tome da mi budemo bolji, ili mi zapravo imamo neki osnovni problem u vezi. Možda samo želimo da, pošto smo mi krenuli da radimo na sebi, to mora i on. To su velike razlike.

Za neke stvari možemo svojim primerom da pomognemo i pozitivno utičemo na vezu. Učimo i po modelu. Ali to nije uvek moguće. Prvo, nije svaki problem rešiv, ali nekada može pozitivno da se utiče. Ne treba da budemo terapeut partneru, već da spustimo loptu i promenimo pristup. Obično je jedan partner emotivno inteligentniji i pismeniji od drugog, ume bolje da verbalizuje i prepozna. Možda baš ta osoba može da povuče više, da edukuje vlastitim primerom i da pokaže primerom. Ima situacija u kojima se zaista desi pozitivna promena. A za neke stvari, ukoliko su preteške, ne mislim da treba niti da možemo da budemo terapeuti svojim partnerima. Tada treba povući crtu i reći: „U redu, ja zapravo ne mogu više ovako. Nećeš da radiš na sebi, pokušavam već neko vreme, vidim koliko me to guši i ne osećam se dobro.“

Važno je da razumemo da je sve veći procenat ljudi koji žele da rade na sebi. Ono što je meni naročito milo jeste to što su mlađe generacije mnogo osvešćenije i mnogo više žele da rade na sebi, da postanu emotivno pismenije, da znaju šta im se dešava i da pomognu sebi. Najveći broj ljudi koji dolazi na psihoterapiju nema nužno preplavljujuće probleme, već želi da bude bolje, jer vidi da ima neke barijere i da bi mogao da funkcioniše bolje i lepše. Zato se odlučuju za individualni rad.

Ovo nije poziv da svako mora imati terapeuta, daleko od toga. O mnogim stvarima možemo se edukovati. Ono što ja konkretno radim jeste prevencija, odnosno edukacija iz oblasti emocija, emocionalne pismenosti, interpersonalnih veština i tako dalje. Nema instant rešenja. To je veoma važno. Međutim, živimo u eri u kojoj ima mnogo ljudi koji nisu psiholozi, već dolaze iz drugih oblasti, ali su se osetili pozvano da govore o psihologiji i psihološkim rešenjima. Kod takvih ćete često naći tri rešenja, četiri koraka... To može biti dobro samo da skrene pažnju na neke probleme, ali nije tako jednostavno i nije rešivo u praksi. Takve stvari mogu da nas osveste i podstaknu na razmišljanje da možda imamo problem, ali nikako ne mogu biti alat ni za dijagnostikovanje ni za rešavanje problema. Tu je potreban mnogo dublji rad i praksa. Ko god je radio na sebi zna da se to ne dešava preko noći.

Ako konstantno nailazimo na emotivno nedostupne partnere i taj model ponašanja se uporno ponavlja, koji savet biste dali mladima da osveste da je problem možda negde dublje u nama?

Ako se ponavlja, znači da je već reč o obrascu. Najveći broj ljudi pođe za dopaminskim udarima koji se dešavaju kada nas neko ignoriše, a onda, kada se javi, imamo osećaj kao da smo dobili džekpot. Onda se navučemo na tu hemiju. Normalna veza im deluje obično, kao nešto lako dostupno i bezvezno. Tada se preispitujemo da li smo dovoljno dobri ako se nekome u startu svidimo i ako nas prihvati takvima kakvi jesmo. Nekada imamo ideju da moramo da osvajamo nekoga. To zavisi i od primarne porodice i od prethodnih iskustava. Kao da moramo da se trudimo da bismo dokazali da smo zaista vredni. Važno je da idemo ka ljudima koji su ljubazni, kulturni i koji žele isto što i mi. Sve drugo nema mnogo veze sa nama. Šta nam vredi što je neko prelep, prezgodan, situiran i šarmantan ako ne želi ono što mi želimo? Treba da znamo da to nikada nije izbor samo jedne osobe. Moramo takvim obrascima da zatvorimo vrata i kažemo „ne“, da bismo na drugoj strani mogli da kažemo „da“.

Kako nakon takvih pogrešnih obrazaca prihvatiti „normalnu“ ljubav, kako se navići na to i da li je tu potreban rad na sebi?

Želimo da nam partnerski odnos bude mesto gde punimo baterije, a ne mesto koje nam troši baterije. Postoje ljudi koji ceo život suštinski žele da budu zaljubljeni. To je nemoguće ukoliko ste u stabilnom, dugoročnom odnosu. I šta oni rade? Idu iz odnosa u odnos i stalno traže zaljubljenost, leptiriće i neizvesnost, hoće li se javiti ili neće. I to je u redu, samo treba osvestiti da time trošite mnogo svoje energije, a ta energija bi mogla biti usmerena na druge stvari koje su jednako važne u životu. Ključno pitanje je: da li želite da vam ljubav bude mesto koje vas puni ili prazni? Ako donesete tu odluku i shvatite šta zapravo radite sami sebi, onda ćete potražiti nekoga ko pristaje na isto što i vi. To ne znači pristajanje na manje, već biranje osobe koja je emotivno zrela i koja, na kraju krajeva, želi isto što i mi, pod uslovom da mi želimo stabilan i dugoročan partnerski odnos.

Foto: Marko Simić

Mindset Conference Belgrade 2026 okupila je brojne govornike i učesnike koji su kroz različite teme govorili o mentalnom zdravlju, samopouzdanju i ličnom razvoju, a među njima je bila i doc. dr spec. Kristina Davidović, sa kojom smo razgovarali o autentičnosti žene, unutrašnjoj snazi, veri i važnosti rada na sebi. Konferencija je poslala snažne poruke o prihvatanju sebe i izgradnji ličnog identiteta u savremenom društvu.

Ovaj intervju je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu u okviru specijalnog medijskog izveštavanja sa Mindset Conference Belgrade 2026.

Da li estetska medicina danas može biti način da žena naglasi svoju autentičnost, a ne da je promeni?

Mi žene generalno želimo da budemo lepe otkako znamo za sebe. Prvo želimo da budemo lepe, a onda pametne, uspešne i preduzetnice. Kada smo zadovoljne svojim izgledom, onda možemo da gradimo i sve ostalo. Lepota žene je uvek deo njene autentičnosti. Prvo ćemo pričati o tome kako Milica ima duge trepavice i kako je princeza bila lepa, pa tek onda koliko je bila načitana i koliko je fakulteta završila. Zato uvek napominjem da moramo da gradimo sve kategorije svoje ličnosti: Prvo lepotu spolja, a onda i iznutra.

Kako prepoznati razliku između brige o sebi i potrebe da se dopadnemo drugima i okruženju?

Najbitnija je autentičnost, odnosno da u svakom trenutku budemo svoji i da znamo šta je nama važno. Ako počnemo da živimo zbog porodice, drugih ljudi ili prijatelja, tada gubimo sebe. Odatle potiče veliki izvor frustriranosti. Mi prvo treba da budemo srećni sami sa sobom i da spoznamo sebe, a onda ćemo na najbolji mogući način rešavati sve probleme koje imamo oko sebe.

Šta je najveća prepreka savremenoj ženi da živi svoj pun potencijal?

Uvek se kaže, i to je jedna od poruka Mindset konferencije: „Uvek je naš um nama prepreka za napredak.“ Možda jeste kliše kada kažemo: možeš sve što poželiš i ti si sve što želiš da budeš. Ipak, veliki rad, disciplina i odricanje od nekih užitaka dovode vas na poziciju na kojoj želite da budete. Mi smo ti koji sebi postavljamo cilj ili granice, ali da bismo došli do nekog cilja, potrebno je uložiti ogroman trud i podneti žrtvu. Ja uvek kažem: sami smo odgovorni za ono što nam se dešava, niko drugi nam nije kriv. Moramo sami da radimo na svojoj sudbini.

Koliko je vera važna za uspeh?

U mom slučaju, vera je sve. Imala sam sreću da sam odrasla u verujućoj porodici i da sam od početka naučila prvo „Oče naš“, pa tek onda, čini mi se, slova azbuke. Neko to može zvati karmom, Univerzumom ili kako god, ali bez vere u dobro, bez principa „dobro čini i dobrom se nadaj“ i bez tog kruga davanja, ništa loše nam ne može doći. Naše je samo ono što smo drugima dali.

Kako su rana iskustva uticala na Vaš rad na sebi i odnos prema životnim izazovima?

Moj tata je bio doktor filozofije. Od rane mladosti naučila sam da rešavam sopstvene strahove i blokade, da prigrlim bol koji osećam prema nečemu, da ga razrešim i idem dalje. Veoma rano sam psihoterapiju spoznala u porodici. To što sam dete razvedenih roditelja, kao i to što sam imala hendikep sa vidom ili bilo šta slično, treba da ostane iza nas. Da nam nijednog trenutka ne bude negativan momenat, već vetar u leđa da brže i bolje dostignemo svoje ciljeve.

Foto: Marko Simić

Inspirativna atmosfera, emotivna predavanja i snažne životne priče obeležile su veliki regionalni događaj održan u Beogradu.

U inspirativnom ambijentu Immersive sale u Sava Centar održana je Mindset Conference Belgrade 2026, konferencija koja je okupila veliki broj učesnika iz regiona kroz teme ličnog razvoja, mentalnog zdravlja, komunikacije i emocionalnog osnaživanja.

Tokom celodnevnog programa publika je imala priliku da sluša predavanja i učestvuje u razgovorima o samopouzdanju, motivaciji, emocionalnoj inteligenciji, zdravim životnim navikama i važnosti rada na sebi u savremenom društvu.

Posebnu pažnju izazvali su nastupi govornika Kenan Crnkić, Kristina Davidović, Jelena Stanivuković, Siniša Ubović i Danijela Ostojić, koji su sa publikom podelili iskustva i poruke o važnosti autentičnosti, emocionalne stabilnosti i pronalaženja unutrašnje ravnoteže.

Veliko interesovanje izazvao je i panel „Izgradi lični brend“, tokom kojeg se govorilo o tome kako ostati autentičan u vremenu društvenih mreža, javne vidljivosti i stalne potrebe za dokazivanjem.

Konferencija je obeležena snažnom energijom, emotivnim reakcijama publike i atmosferom zajedništva, dok je posebno emotivan trenutak večeri bio koncert Sergeja Ćetkovića sa bendom, koji je zatvorio događaj uz ovacije prisutnih.

Organizator Janko Škuletić zahvalio se svim učesnicima, partnerima i medijima, ističući da je osnovna ideja konferencije bila stvaranje prostora u kojem će ljudi moći da pronađu inspiraciju, motivaciju i osećaj povezivanja.

Mindset Conference Belgrade 2026 ostavila je snažan utisak na publiku i pokazala koliko su danas važne teme mentalnog zdravlja, samorazvoja i međusobne podrške.

Foto: Marko Simić

Nova kampanja Er Srbije inspiriše putovanja kroz jedinstvene ukuse i nezaboravne destinacije širom Evrope.

Kako izabrati sledeću destinaciju? Upravo na to pitanje odgovara nova kampanja Er Srbije – „Slatke muke – gde poleteti?“, koja na kreativan i emotivan način spaja ljubav prema putovanjima i uživanju u ukusima sveta.

Kroz vizuelno atraktivne prikaze poslastica i specijaliteta, kampanja nas vodi na putovanje kroz različite gradove, od romantične Bolonje, preko šarmantnog Krakova, do sunčanog Napulja.

Ideja je jednostavna, ali moćna: svako putovanje ima svoj ukus, a izbor destinacije može biti jednako sladak kao i sama avantura.

Bilo da sanjate o vikendu u evropskom gradu ili dužem odmoru na moru, Er Srbija nudi više od 100 destinacija koje čekaju da ih otkrijete.

Uz nove linije i sve bogatiju ponudu, ova kampanja nas podseća da je ponekad najlepši deo putovanja upravo: odluka gde poći.

* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

15 godina primene Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu. Između norme i stvarnosti

Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu je u primeni punih 15 godina, konkretno od septembra 2010. godine. Svakako, relevantan period za procenu uticaja zakonskih odredbi na praksu i definisanje izazova koji se pojavljuju. Da li se propisane odredbe primenjuju? Da li se zaposleni osećaju bezbednije i zaštićenije u svom radnom okruženju?  

U periodu početka primene zakona, prisustvovala sam prezentacijama i seminarima koje su organizovale institucije i organizacije civilnog društva. Njihovi metodološki različiti pristupi i iskustva pomogli su da se kompletnije sagleda ova izuzetno važna tema.

Interesovanje za zlostavljanje na radu proizašlo je iz profesionalnih i privatnih razloga. U tom periodu sam se bavila radnim pravom i zapošljavanjem u državnoj ustanovi, i neretko viđala ponašanja prema zaposlenima koja su definisana u zakonu kao zlostavljanje.

Kasnija istraživanja su pokazala da su najveći broj prijava za mobing podneli upravo zaposleni u javnom sektoru.

Istraživanja stručnjaka sprovedena poslednjih godina odnose se na procenat izloženosti radnika zlostavljanju na radu, broju sudskih odluka kao i sektorima u kojima se najčešće dešava mobing. Kao izazove, stručnjaci navode nedovoljno efikasnu primenu postojećih mehanizama zaštite kao i nedostatak svesti o problemu mobinga.

Upravo zbog nedostatka svesti i dalje se svakodnevno mogu čuti primeri nezadovoljnih zaposlenih koji su izloženi ponašanjima nadređenih ili kolega, koja predstavljaju “školski primer” mobinga, ali uz prećutno mirenje sa situacijom i konstataciju da ‘’uvek može gore’’.

Pre izvesnog vremena sam razgovarala sa ženom koja je u poslednje tri godine doživela zlostavljanje na radu od strane direktno nadređene. Više od tri godine doživljavala je isključivanje sa sastanaka tima, dodeljivanje zadataka na kraju radnog vremena koje nije mogla da postigne drugačije nego ostajući i po dva sata duže na poslu i kritiku što ne postiže zahtevane rezultate.

Kad sam pitala da li je nešto preduzela povodom toga, rekla mi je da se situacija tokom poslednjih nekoliko meseci popravila i da je odustala od traženja pravne zaštite.

Po njenim rečima, situacija se popravila jer direktorka više ne viče i ne preti svakodnevno, iako još uvek dobija zadatke na kraju radnog vremena i ne prisustvuje svim sastancima tima.

Da li je samo odsustvo povišenog tona i vređanje zaposlenog dovoljno da se radna sredina nazove zadovoljavajućom? Zašto su ovakva ponašanja normalizovana? I kada će se dostojanstven rad, bezbedna i zdrava radna sredina, kao i poštovanje ličnosti zaposlenog podrazumevati?

Ovaj tekst predstavlja stav autora i ne predstavlja pravni savet. Stavovi izneti u tekstu ne moraju nužno odražavati uređivačku politiku portala.

Autor: Aleksandra Sretenović, konsultantkinja

Adolescencija zauzima veoma važnu ulogu u fazi odrastanja. To je faza fizičkih, emocionalnih i psihičkih promena. Mladi u tom periodu tragaju za prihvatanjem, emocionalnom povezanošću i oblikovanju identiteta.

Današnje generacije su sve više izložene nasilju vršnjaka. To različito utiče na dečake i devojčice, ali zajednička im je potreba za pripadanjem. Uticaj i mišljenje vršnjak često ima presudnu ulogu u donošenju odluka. Iz straha za odbacivanjem većina adolescenata prihvata različite modele ponašanja.

Vršnjački pritisak ima uglavnom negativan uticaj na pojedinca. Neretko može dodatno motivisati i uticati pozitivno. To često ostavlja traume na decu. Te traume se uglavnom manifestuju u zrelijem dobu. Tu se ubrajaju teži oblici vršnjačkog pritiska kao što je nasilje ili psihičko zlostavljanje.

U savremenom društvu gde nam je sve dostupno vršnjački pritisak se često javlja i putem društvenih mreža. Adolescenti provode dosta vremena gledajući neprimerene sadržaje i na taj način stiču lažnu sliku. To ima jak uticaj na gubitak samopouzdanja, kao i pojave anksioznog ponašanja. Slike i sadržaji uglavnom nemaju veze sa realnošću. Nažalost, mladi veruju u sve što vide i na taj način počinju da se porede i stiču lažno samopouzdanje.

Zašto su adolescenti posebno podložni vršnjačkom pritisku?

Adolescencija je period sazrevanja i oblikovanja ličnosti. Deca su u tom periodu posebno emotivno osetljiva. Oni prolaze kroz različite faze emocionalnih promena. Samim tim postaju jako osetljivi na kritiku vršnjaka.

Često nemaju formirano mišljenje i stavove. Oni tragaju za pripadnošču i stabilnošću. U toj potrazi, mišljenje vršnjaka može ostaviti snažan uticaj na njih.

Ipak uz podršku porodice i nastavnika mladi mogu uspešno savladati sve krizne periode.

Koliko je učestalo vršnjačko nasilje kod nas?

Pre istraživanju studije Global School-based Student Health Survey koja obuhvate podatke čak 83 zemlje ističe da je 30,5% adolescenata doživelo neku vrstu nasilja.

Takođe, prema nezvaničnim informacijama Globalne meta analize bullyinga 25% mladih doživelo je vršnjačko nasilje kao žrtva, dok 16% su bili počinitelji.

Ovi podaci nam govore da je vršnjačko nasilje sve učestalije kod nas. Veliki broj adolescenata ne priča na tu temu i sakriva od porodice i nastavnika iz straha.

Da li porodica i škola mogu da utiču na adolescente?

Porodica je najvažnije okruženje u kom se adolescenti razvijaju. Pored porodice tu su nastavnici koji takođe mogu imati snažan uticaj na pojedinca. Zahvaljujući emocionalnoj podršci i otvorenoj komunikaciji o problemima kroz koje deca prolaze mogu biti rešene mnoge nedoumice. Porodica predstavlja sigurno utočište za decu u ovom osetljivom periodu. Škola je institucija koja utiče na oblikovanje mišljenja pojedinca i sticanja osećaja sigurnosti.

Nažalost, često se suočavamo sa iskrivljenom slikom društva i vremena u kom živimo. Porodica neretko nije upućena u većinu dešavanja adolescenata. Profesori su sve više podcenjeni i njihov uticaj postaje zanemarljiv.

Kroz vršnjački pritisak je većina dece prošlo. Na neke je to ostavilo posledice, na neke je imalo pozitivan uticaj. To je prirodan deo odrastanja koji oblikuje ponašanje mladih.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Violeta Vučićević, diplorani filolog, copywriter