* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Bora Đorđević između bunta, poezije i života

Ima datuma koji se ne pamte po brojevima, nego po tišini koja posle njih ostane. Četvrti septembar je za mene jedan od takvih datuma, jer je tog dana, pre dve godine, u Ljubljani prestalo da kuca srce Borisava Bore Đorđevića, čoveka koji je gotovo pola veka bio mnogo više od pevača jednog rok benda.

Bio je glas jedne generacije, njenog besa, njenih zabluda, ljubavi, razočaranja i onog tvrdoglavog uverenja da se neke stvari ipak moraju reći, čak i onda kada bi bilo mnogo jednostavnije ćutati. Vremenom je, međutim, postao glas mnogih generacija.

Bora je otišao u 72. godini života, posle teške upale pluća, a sa njim je otišao i jedan deo sveta u kojem je bilo moguće da čovek napiše stih koji će istovremeno nasmejati, uvrediti, rastužiti i naterati čitaoca ili slušaoca da se zapita da li je upravo čuo nešto o sebi.

Zato mi naslov „Dan kada je umrla Riblja čorba“ nije preterivanje.

Znam da Riblja čorba formalno postoji, da njene pesme nisu prestale da se slušaju i da će se „Lutka sa naslovne strane“, „Dva dinara, druže“, „Kad hodaš“ ili „Pogledaj dom svoj, anđele“ još dugo pevati po koncertima, kafanama, automobilima i kućama u kojima neko iznenada poželi da se vrati u vreme koje je odavno prošlo.

Bend nije samo ime, niti je muzika samo zbir akorda i melodija.

Neke grupe imaju pevača.

Neke imaju frontmena.

Riblja čorba je imala Boru Đorđevića.

I u tome je bila razlika.

Čovek koji nije tražio dozvolu

Bora je rođen u Čačku 1952. godine, a iz tog grada poneo je onu posebnu vrstu karaktera koju je kasnije uneo u svoje pesme. Mešavinu čaršijske duhovitosti, prkosa, ironije i potrebe da se čoveku kaže u lice ono što se o njemu možda priča iza leđa.

Kada je 1978. godine osnovana Riblja čorba, teško da je iko mogao da zna da će taj bend postati jedna od najvažnijih pojava jugoslovenskog rokenrola, niti da će čovek za mikrofonom vremenom prerasti okvire muzike i postati neka vrsta hroničara društva u kojem je živeo. Autor ovog teksta tada još nije bio u planovima svojih roditelja, a verovatno ni u porodičnom budžetu. Ali, iskreno, nije ni važno, jer Bora je već bio dovoljno zauzet time da uđe u planove čitavih generacija.

Bora nije pisao iz udobne distance.

Pisao je iznutra.

Iz kafane, sa ulice, iz sobe posle neuspele ljubavi, iz grada koji se menja, iz društva koje se raspada ili pokušava da se sastavi, iz ličnih slabosti i tuđih zabluda, iz svega onoga što većina ljudi svakodnevno vidi, ali retko ume da pretvori u nekoliko stihova koji ostanu zapamćeni decenijama.

Nije bio čovek koji je tražio dozvolu da kaže ono što misli. 

Nije je tražio od vlasti, od publike, od kritike, od kolega, a najmanje od vremena u kojem je živeo.

Zbog toga je bio i voljen i osporavan, hvaljen i napadan, često u isto vreme, a ponekad i od istih ljudi.

Ali jedno mu se teško moglo osporiti. Imao je sopstveni glas.

U vremenu u kojem mnogi pokušavaju da zvuče prihvatljivo svima, Bora je imao hrabrosti da zvuči kao on sam. Jedan. Jedini. Neponovljivi.

Bora je bio pesnik

Volim da ga posmatram pre svega kao pesnika koji je svoj jezik pronašao u rok muzici, a ne kao rok pevača koji je umeo da napiše dobar tekst. Znao je da piše i za narodnjake. I to je odlično radio.

Ta razlika je važna.

Jer kada se Borin opus posmatra samo kroz prizmu rokenrola, ostaje se na površini. Njegove pesme su bile mnogo šire od žanra u kojem su nastale, pa su zato i preživljavale promene generacija, muzičkih ukusa i društvenih okolnosti.

U njegovim stihovima bilo je ljubavi, usamljenosti, alkohola, politike, cinizma, nežnosti, razočaranja, seksualnosti, društvene kritike i one posebne balkanske potrebe da se čak i najveća nesreća nekako preživi uz šalu.

Bora je umeo da bude grub, a da iza te grubosti ostane nežnost.

Umeo je da bude duhovit, a da se iza smeha pojavi gorčina.

Umeo je da napiše ljubavnu pesmu bez lažne romantike i društveni komentar bez potrebe da se predstavi kao prorok.

Možda je upravo zato njegova poezija opstala.

Nije bila savršena.

Bila je ljudska.

A ljudske stvari najduže traju.

Dobio je i nagradu Instituta „Ivo Andrić“ za poeziju, što bi moglo da se posmatra kao zanimljiv detalj iz biografije, ali meni je mnogo više od toga: svojevrsna potvrda da granica između rok pesme i književnosti nikada nije bila onoliko čvrsta koliko smo je mi zamišljali.

Njegove pesme nisu bile samo pesme

Postoje pesme koje čujemo i zaboravimo.

Postoje i one koje se nekako zakače za određeni deo života, pa ih posle mnogo godina više ne slušamo samo ušima, nego i sećanjem.

Bora je imao mnogo takvih pesama.

Neko ih je prvi put čuo kao tinejdžer.

Neko ih je pevao u vojsci.

Neko uz njih prvi put pokušao da objasni devojci šta oseća.

Neko ih je slušao posle raskida.

Neko u automobilu, duboko u noć.

Neko u kafani, sa ljudima sa kojima se više nikada neće sresti.

I onda se dogodi da isti stih, posle dvadeset ili trideset godina, iznenada dobije potpuno drugo značenje.

To je možda najbolji dokaz da je pesma preživela svog autora.

Kada čujemo „Pogledaj dom svoj, anđele“, teško je ostati samo na muzici; u toj pesmi ima i besa i tuge i pitanja koje se ne postavlja samo jednom vremenu, nego svakom društvu koje počne da gubi osećaj za sopstvenu meru.

Zato su neke Borine pesme postale deo kolektivnog sećanja, a ne samo diskografije jednog benda.

One su postale deo biografija ljudi.

Bio je neprijatan, i zato je bio potreban

Danas živimo u vremenu u kojem se gotovo sve meri reakcijom publike: brojem pregleda, klikova, lajkova, komentara i ljudi kojima se nešto dopalo ili nije dopalo. Bora je pripadao vremenu u kojem umetnik nije morao da bude dopadljiv da bi bio važan.

Naprotiv.

Ponekad je njegova najveća vrednost bila upravo u tome što je umeo da bude neprijatan. Nije izbegavao teme zato što bi nekome mogle zasmetati, niti je svoje mišljenje pakovao u toliko slojeva diplomatskog jezika da na kraju više niko ne zna šta je zapravo rekao.

Moglo se sa njim slagati ili ne slagati, moglo ga se voleti ili kritikovati, ali teško da se mogao ignorisati. A javni prostor bez takvih ljudi postaje opasno sterilan. Društvu nisu potrebni samo oni koji će ga pohvaliti. Potrebni su mu i oni koji će ga iznervirati. Oni koji će reći da nešto nije u redu. Oni koji će pokazati prstom tamo gde svi ostali okreću glavu.

Bora je to radio na svoj način, često grubo, ponekad preterano, nekada briljantno, ali gotovo uvek prepoznatljivo.

Pamtim Boru kao glas grada

Možda je ovo deo koji je najteže napisati, jer kada čovek govori o umetniku koji je bio deo njegovog vremena, granica između biografije i ličnog sećanja postaje gotovo nevidljiva.

Pamtim jedno davno koncertno veče, dok su se svetla grada polako gasila, a sa bine dopirao poznati Borin glas. Grad i ljudi su oko mene bili u polumraku, delovi hale su jedan po jedan ostajali bez svetla, a Borin glas je pred publikom zvučao kao da nema nikakve veze sa vremenom u kojem su njegove pesme nastale. I možda je upravo to ono što me je kod njega uvek privlačilo.

Njegove pesme nisu ostajale u prošlosti.

Vraćale su se.

Kada ih čuješ sa dvadeset godina, govoriće ti jedno.

Sa četrdeset drugo.

Sa šezdeset, ako ih doživiš, možda nešto sasvim treće.

A pesma je ista. Promenio si se ti.

Zato mi je Bora oduvek bio više od muzičara. Bio je jedan od glasova grada, onaj beogradski glas koji možda nije uvek bio najlepši niti najpristojniji, ali je umeo da se čuje kada je trebalo. Glas koji je umeo da preseče buku svakodnevice i podseti nas da iza fasada, institucija, velikih reči i svakodnevnih uloga ipak stoje ljudi sa svojim slabostima, strahovima, ljubavima i porazima.

Dve godine bez Bore

Dve godine su prošle, a tek sada se možda vidi prava veličina njegovog odsustva.

Ne kroz nekrologe napisane prvih dana nakon smrti, ne kroz oproštajne govore i sećanja kolega, već kroz one sasvim obične trenutke kada čovek čuje neku vest, pročita neku izjavu ili vidi neki apsurd i pomisli: „Šta bi Bora rekao na ovo?“

A onda se seti da odgovora više nema.

To je prava mera odsustva.

Kada ti ne nedostaje samo nečija pesma, nego ti nedostaje mogućnost da taj čovek još nešto kaže.

Još jedan stih.

Još jednu rečenicu.

Još jednu provokaciju.

Još jedan komentar na svet koji je, čini se, svakog dana imao sve više razloga za njegovu ironiju.

Pesme su ostale, ali nema više novih.

I tu se završava ono što je bilo živo, a počinje ono što zovemo nasleđem.

Zato je tog dana umrla Riblja čorba

Možemo raspravljati da li Riblja čorba danas postoji. Naravno da postoji.

Postoji njena muzika, postoje snimci, albumi, koncerti, publika i čitave generacije koje će tek otkrivati ono što je Bora ostavio iza sebe. Ali postoji razlika između toga da nešto traje i da nešto živi.

Četvrtog septembra 2024. godine prestala je mogućnost da nastane još jedna Borina pesma, a sa njom je nestao i onaj nepredvidivi element koji je Ribljoj čorbi davao karakter: čovek koji je mogao da pogreši, da pretera, da iznenadi, da razbesni, da nasmeje, ali i da napiše stih koji će nekoliko decenija kasnije zvučati kao da ga je napisao juče.

Zato tvrdim da je tog dana umrla Riblja čorba kakvu smo poznavali.

Ne kao bend.

Ne kao muzika.

Ne kao nasleđe.

Umrla je kao živa pojava, a to je velika razlika.

Jer muzika može da nastavi da svira bez autora, ali autor ne može da nastavi da piše bez života.

Ostaje ono što ne može da se nasledi

Bora je iza sebe ostavio pesme, knjige, snimke, nagrade, priče i čitavu jednu muzičku i kulturnu zaostavštinu, ali najvrednije što je ostavio možda nije moguće ni popisati.

Ostavio je dokaz da je moguće biti svoj čak i kada to nije najlakši put. 

Da umetnik ne mora da bude prihvatljiv svima.

Da poezija može da nastane na ulici jednako kao u književnom časopisu.

Da se ozbiljne stvari mogu reći kroz humor.

Da se društvena kritika može pretvoriti u pesmu koju će ljudi pevati decenijama.

I da jedan čovek, ako ima dovoljno autentičan glas, može da postane deo života ljudi koje nikada neće upoznati.

To je ono što ostaje kada čovek ode. Ne samo pesma. Nego osećaj koji pesma probudi.

I možda je to najbolji kraj za Boru

Ne treba ga pretvarati u sveca. Bora to verovatno ne bi ni želeo. Bio je čovek sa vrlinama i manama, velikim pesmama i slabijim trenucima, briljantnim stihovima i rečenicama koje su znale da budu previše. Bio je kontradiktoran, temperamentan, često težak, ali upravo zbog toga stvaran, a stvarni ljudi nisu napravljeni da budu spomenici bez pukotina.

Zato ga ne treba pamtiti kao savršenog. Treba ga pamtiti kao Boru. Onakvog kakav je bio.

Glasnog.

Duhovitog.

Besnog.

Nežnog.

Neprijatnog.

Romantičnog.

Surovog prema svetu i, često, prema sebi.

Čoveka koji je umeo da od sopstvene rane napravi stih, a od stiha nešto što će drugi ljudi nositi sa sobom decenijama.

I zato, kada danas negde čujem Borin glas, ne pomislim samo na čoveka koji je umro 4. septembra 2024. godine, pomislim na sve ono što je bilo pre tog datuma.

Na ljude koji su tada bili mlađi.

Na Beograd i druge gradove koji su izgledali drugačije.

Na ljubavi koje su počinjale i završavale uz njegove pesme.

Na večeri koje se ne mogu vratiti.

Na jedno vreme koje je prošlo, a koje se povremeno vrati iz zvučnika kao da nikada nije ni otišlo.

Bora je umro.

Pesme nisu.

Ali tog četvrtog septembra umrla je jedna Riblja čorba. Ona koja nije bila samo bend, nego stav, karakter i glas jednog vremena.

Ostala je muzika.

Ostalo je sećanje.

Ostali su stihovi.

I ostala je ona neobična mogućnost da, kada u gluvo doba noći negde počnu prvi taktovi poznate pesme, na nekoliko minuta ponovo budemo oni ljudi koji smo nekada bili. Možda je to i najveća pobeda svakog umetnika. Ne da ostane živ zauvek. Nego da ne prestane da živi u nama onda kada više nije živ.

A Bora Đorđević, po svemu sudeći, još dugo neće prestati.

A što se autora ovog teksta tiče, on i dalje ratuje sam. Možda baš kao Bora. Ne zato što veruje da će pobediti, već zato što neke bitke čovek mora da vodi ako želi da ostane svoj.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Milan Čukić, osnivač LAWLife portala za pravo i privredu 

Foto: Riblja Čorba official

Viber kanal LAWLife portal za pravo i privredu.

Pridružite se za najnovije pravne i poslovne informacije. 

* Ovaj tekst je originalno objavljen na LAWLife portalu za pravo i privredu

Ako vam „Shake It“, evropski dance hitovi i muzika sa početka novog milenijuma bude uspomene, ovogodišnji Dragi Bravo Festival na Ušću mogao bi da bude pravi mali muzički vremeplov. Poseban gost je Sakis Rouvas, koji 22. avgusta prvi put nastupa pred beogradskom publikom.

Sećate li se muzike dvehiljaditih? Sakis Rouvas stiže prvi put u Beograd

Postoje pesme koje ne moramo ni da čujemo do kraja da bismo se setili gde smo bili kada su se prvi put pojavile.

Dvehiljadite imaju upravo takvu muziku. Malo popa, malo dancea, mnogo ritma i pesme koje su se slušale na radiju, televiziji, diskovima i prvim telefonima koji su polako postajali deo svakodnevnog života.

U taj muzički period vraća nas ovogodišnji Dragi Bravo Festival, koji će 21. i 22. avgusta biti održan na Ušću.

A jedna od najvećih zvezda ovogodišnjeg programa stiže iz Grčke.

Sakis Rouvas prvi put u Beogradu

Sakis Rouvas će 22. avgusta prvi put nastupiti pred beogradskom publikom.

Za mnoge će njegov dolazak biti više od još jednog festivalskog koncerta. Rouvas je jedno od imena koje je obeležilo evropsku pop scenu kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, a publika ga posebno pamti po nastupima na Pesmi Evrovizije.

Grčku je predstavljao 2004. godine sa pesmom „Shake It“, sa kojom je osvojio treće mesto. Na Evroviziju se vratio 2009. godine sa pesmom „This Is Our Night“.

Njegov nastup na Ušću biće prilika da se deo te atmosfere ponovo vrati pred publiku koja je uz takvu muziku odrastala.

Dva dana kao muzički vremeplov

Dragi Bravo Festival ove godine nosi naziv „Wonderland“, pa će Ušće na dva dana dobiti potpuno drugačiju atmosferu.

Biće tu svetla, scenografija, umetničke instalacije, foto-zone, animatori i sadržaji koji festival treba da pretvore u mali svet za sebe.

Prvog dana publiku očekuju Ruslana i Edward Maya, dok će drugog dana, uz Sakisa Rouvasa, nastupiti i grupa Morandi.

Zajednički imenitelj je muzika koju mnogi pamte iz perioda kada su se hitovi prepričavali sutradan, snimali na CD-ove i kasete, slali preko Bluetootha i čekalo da se pojave na televiziji.

Neke stvari su se promenile. Dobre pesme, izgleda, nisu.

Festival koji misli i na ono što ostaje iza nas

Iza svakog velikog festivala ostaje i nešto manje romantično od muzike, a to je otpad.

Zato će ovogodišnji Dragi Bravo Festival imati i posebnu ekološku komponentu.

U saradnji sa inicijativom „Svaka limenka se računa“, posetioci će moći da odlažu aluminijumske limenke na posebno postavljenim punktovima, odakle će biti prosleđene na reciklažu.

Od prikupljenih limenki biće napravljena i posebna umetnička instalacija.

Lepa je to festivalska poruka: ono što smo koristili ne mora odmah da postane nešto što bacamo. Može da se preradi, ponovo iskoristi i dobije novi život.

Ušće čeka svoje „Wonderland“ leto

Festivalski prostor biće otvoren od 19 časova, a program počinje u 20.30. Muzika i prateći sadržaji trajaće do jedan sat posle ponoći.

Karte su dostupne preko Tickets.rs i DD Tickets, a publika može da bira između Partera, Fan Pita, VIP i Dragi Bravo GOLD zone.

Ali možda je najvažnije ono što će se dogoditi kada muzika počne, jer festival nije samo izvođač na bini. To je trenutak kada se ljudi koji se možda godinama nisu sreli nađu na istom mestu, kada jedna pesma vrati čitavu deceniju i kada se shvati da neke uspomene nisu ostale u prošlosti, samo su čekale pravi refren.

Ovog avgusta, za to mesto biće dovoljno jedno: Ušće.

7. mart kao uvod u 8. mart pod svetlima Beogradske Arene.

Jedan od najcenjenijih kantautora regionalne muzičke scene, Vlado Georgiev, održaće 7. marta u 20 časova svoj četvrti veliki solistički koncert u Beogradskoj Areni.

Koncert je zamišljen kao muzički uvod u 8. mart – Dan žena. Publika će zajedno sa umetnikom, kroz njegove najveće hitove i prepoznatljivi „gospodski“ koncept, uz vrhunsku produkciju i snažnu emociju, simbolično ući u ponoć i pod svetlima Arene dočekati Dan žena.

Nakon prethodnog koncerta, koji je obeležio nastup specijalne gošće Nataša Bekvalac, interesovanje publike dodatno je poraslo, a očekivanja su na visokom nivou. Ulaznice za predstojeći koncert nalaze se u redovnoj prodaji.

U nedavnom obraćanju medijima, umetnik je dodatno naglasio koliko mu znači podrška publike, posebno mlađe generacije koja u velikom broju dolazi na njegove koncerte, bez obzira na izostanak intenzivnih promotivnih kampanja.

„Zahvalan sam što se sve ovo dešava. Bez velike reklame i pompe, publika dolazi na nešto što iskreno voli. Osećam se povlašćeno zbog svega što mi se dešava. Činjenica da toliko mladih ljudi voli moju muziku ispunjava me i daje smisao svemu što radim“, poručio je Georgiev.

Repertoar večeri obuhvatiće pesme koje su obeležile njegovu karijeru, među kojima je i „Lažljiva“, kao i druge numere koje publika prepoznaje kao simbol emocije, elegancije i autentičnog muzičkog izraza.

Vidimo se 7. marta 2026. godine u Beogradskoj Areni.

Beogradska Arena je 14. februara na Dan zaljubljenih bila ispunjena do poslednjeg mesta, a koncert Vlada Georgieva ostaće upamćen kao jedno od najemotivnijih muzičkih večeri ove sezone. Publika je od prvih taktova pevala u glas, a nizali su se hitovi koji su obeležili njegovu karijeru.

Posebnu energiju donelo je pojavljivanje Nataše Bekvalac, koja se pridružila Vladu na sceni uz gromoglasan aplauz. Njihov zajednički trenutak i izvođenje pesme „Mi nismo mi“ izazvali su pravu euforiju u Areni. Emocija, osmesi i iskrena bliskost na sceni preneli su se na publiku, koja je horski ispratila svaki stih.

Koncert je protekao u znaku ljubavi, snažnih balada i atmosfere koja je još jednom potvrdila zašto Vlado Georgiev važi za jednog od najcenjenijih regionalnih umetnika, dok je Nataša Bekvalac svojim prisustvom dala poseban pečat večeri.

Sledeći spektakularni koncert Vlada Georgieva zakazan je za 7. mart i biće četvrti po redu u nizu velikih beogradskih nastupa. Interesovanje je već ogromno, zato ne propustite priliku da budete deo ovog muzičkog spektakla.

Vidimo se 7. marta 2026. godine u Beogradskoj Areni.

Foto: Nemanja Đorđević

Muzika koja je podigla Beograd. Spektakl Vlada Georgieva pretvorio Beogradsku arenu u okean emocija, svetla i umetnosti.

Beogradska arena postala je pravo središte muzičke čarolije na prvom decembarskom koncertu **Vlada Georgieva**, održanom 6. decembra 2025. godine pred više od 17.000 oduševljenih posetilaca. Publika je zajedno pevala od prve do poslednje pesme, stvarajući atmosferu za pamćenje u kojoj su se spojili emocija, umetnički izraz, energija i vrhunska produkcija.

Koncert je započeo numerom „Reci ne ili reci da“, nakon čega je usledila erupcija energije uz poznate hitove poput „Nismo mi“, „Devojka za dva minuta“, „Anđele“ i mnoge druge pesme koje su obeležile njegovu karijeru. Tokom večeri publiku su dodatno podizali izvanredni plesači i plesačice, čije su koreografije i scenski nastupi donosili dinamiku i vizuelnu raskoš koja se retko viđa na domaćoj sceni.

Jedan od najdirljivijih trenutaka bio je dolazak Georgievljevih ćerkica na scenu. Njihov zagrljaj sa tatom izazvao je snažne emocije i veliki aplauz, dajući koncertu posebnu toplinu i intimnu notu.

Publika je te večeri imala priliku da čuje i premijere novih pesama, a **Vlada Georgiev** je zvanično najavio i skori izlazak novog albuma, čiji su pojedini spotovi već snimljeni. Ova vest dočekana je oduševljenjem, kao najava novog stvaralačkog poglavlja jednog od najcenjenijih autora na regionalnoj sceni.

Tokom koncerta Georgiev je podelio i svoje čuvene simbolične „Gospodske koncerte“, ističući da ga okružuje publika „koja sluša srcem“ i zahvalivši se svima koji su se okupili, od najmlađih do najstarijih, u ime muzike i umetnosti. Kulminacija večeri dogodila se kada je, u prepoznatljivom gospodskom maniru, bacio svoj cilindar u publiku kao znak zahvalnosti.

Humanitarni deo večeri bio je posvećen prodaji njegovih espresso šoljica, a sav prihod namenjen je kupovini instrumenata talentovanoj deci muzičarima, čime je još jednom pokazao da ne samo stvara muziku, već i podržava buduće generacije umetnika.

Specijalni gosti na koncertu bili su Lena Kovačević, Tijana Bogićević i Nigor, koji su doneli dodatnu toplinu i energiju, dok je duet sa mladom violončelistkinjom Dorom Trifu, gde je ostavio publiku bez daha. Cela večera odlikovala se nizom umetničkih i emotivnih vrhunaca.

Karte i interesovanje publike

Interesovanje za oba koncerta **Vlada Georgieva** nadmašilo je sva očekivanja i pozicioniralo ih među najposećenije muzičke događaje godine. Ulaznice su se prodavale izuzetnom brzinom, što svedoči o snažnoj vezi publike sa njegovom muzikom.

Poziv publici – poslednje karte za 13. decembar

**Vlada Georgiev** poziva publiku na još jednu nezaboravnu muzičku noć 13. decembra, kada će Beogradska arena ponovo zasijati pod njegovim glasom, emocijama i prepoznatljivim gospodskim šarmom.

Preostao je mali broj ulaznica, koje se mogu nabaviti na blagajni Arene i putem sajta.

FOTO: Nikola Đorđević

Kada je reditelj Slobodan Šijan režirao kultno tragikomično delo domaće kinematografije "Ko to tamo peva" iz 1980 godine sigurno nije mogao da pretpostavi kakav će uspeh film ostvariti i da će se delovi, odnosno rečenice i citati iz filma koristiti u svakodnevnoj komunikaciji decenijama kasnije, kao i da će biti prilagođene aktuelnim dešavanjima i ličnostima.

Tako se i izjava Bore Stjepanovića “Ovaj čovek je neuništiv” upućena ka maestralnom Danilu Bati Stojkoviću koristi i dan danas.

Ipak, ovo nije tekst o jednom od najuspešnijih srpskih filmskih ostvarenja i njegovim akterima, već o Klintu Istvudu.

Verovali ili ne, Klint Istvud je najstariji glumac i režiser na svetu za koga slobodno možemo reći da je neuništiv.

Kada je Klint Istvud snimao i režirao filmsko ostvarenje “Plači, Mačo” (Cry Macho) imao je 91 godinu i zasigurno možemo istaći da je zvanični najstariji glumac i režiser na svetu.

Uloga u navedenom filmu nije bila epizodna, već glavna uloga pa se Klintu Istvudu mora odati prizanje, ali i hrabrost da u poznim godinama nosi priču filma i kao režiser, ali i kao glavni glumac.

Klint Istvud je poznati američki glumac, režiser, producent i kompozitor, rođen 31. maja 1930. u San Francisku, Kaliforniji. Svetskoj publici poznat je po svojim kultnim ulogama u špageti vesternima kao što su "Dobar, loš i zao" i " Za šaku dolara", velikom broju ratnih filmova, ali i po ulozi Harija Kalahana u seriji filmova "Prljavi Hari". Starije generacije su serijal filmova “Prljavi Hari” doživele, kao jedan od najuspešnijih, a besmislene fraze Prljavog Harija se i dan danas koriste („Samo napred, ulepšaj mi dan“) u svakodnevnoj komunikaciji.

Takođe, Istvud je režirao i producirao brojne filmove, uključujući "Unforgiven", "Million Dollar Baby", “The Mule” i mnoge druge.

Dobitnik je velikog broja prestižnih nagrada, uključujući i nekoliko Oskara u svojoj bogatoj karijeri.

Kada govorimo o Klintu Istvudu i njegovoj uspešnoj karijeri, sigurno novac nije motiv da u 91. godini režira i snima film već je očigledno u pitanju iskrena ljubav prema sedmoj umetnosti.

Sigurno je da postoji mnogo razloga zbog kojih neko može voleti glumu u poznim godinama. Istraživali smo i zaključili sledeće.

Podela umetnosti preuzeta je iz stare Grčke i kada govorimo o umetnosti, prvih šest su vajarstvo, slikarstvo, muzika, književnost, arhitektura i ples. Sedma umetnost je film.

Kroz film, Klint Istvud, kao režiser i glumac ima jedinstvenu priliku da se u potpunosti posveti izražavanju svojih emocija, ali i da iznese ulogu na kvalitetan, kreativan i inovativan način. Očigledno je da i u 91. godini Klint Istvud želi da bude emocionalno ispunjen i da kroz glumu opet postane neka nova ličnost, iako je u svojoj sadržajnoj karijeri imao veliki broj uloga.

Da sedma umetnost ne poznaje za godine, potvrđuju aktivnosti Klinta Istvuda, jer kao glavni glumac u 91. godini učestvovao je u scenama koje nisu uobičajene za svoje vršnjake, a sa druge strane u prilici smo da vidimo starijeg čoveka kako uživa u umetnosti na jedinstven, zabavan i kreativan način.

Za kraj, ovaj tekst završavamo frazom Prljavog Harija:

“Samo napred, ulepšaj mi dan”.

Photo credit: <a href="https://visualhunt.co/a7/2c760f53">Tom Simpson</a> on <a href="https://visualhunt.com/re10/751857bb">Visualhunt</a>

Photo credit: <a href="https://visualhunt.co/a7/d4eac27d">Thomas Hawk</a> on <a href="https://visualhunt.com/re10/751857bb">VisualHunt</a>