Razlika između regresa i subrogacije

Ovaj napis je proistekao iz potrebe da se ukaže na aktulena pitanja u vezi sa odštetnim zahtevima nastalim realizacijom osiguranog slučaja iz osiguranja od auto odgovornosti, o kojima judikatura nema jednodušan stav. Ponuđeni odgovori kao solucije postavljenih pravnih dilema imaju za cilj da ukažu na moguće perspektive u rešavanju aktuelnih problema u parnicama sa postavljenim pravozaštitnim odštetnim zahtevima, kao i regresnim parnicama iz osiguranja od auto odgovornosti.

Kada se prouzrokuje šteta, kako materijalna tako i nematerijalna u saobraćajnoj nezgodi najčešće usled upotrebe dva motorna vozila u pokretu, najpre se postavlja pitanje definisanja parničnih stranaka, odnosno ko može da bude aktivno i pasivno legitimisan, zatim je potrebno determinisati na jasan način predmet spora, gde najčešće figuriraju naknada šteta i regresne parnice, a zatim je neophodno primeniti pravila o teretu dokazivanja kada se ističu dokazni predlozi i odlučuje o tome koji će se dokazi izvoditi tokom postupka, što u velikoj meri utiče na načelo ekonomičnosti, ali i na meritornu odluku. Pored navedenog, tokom čitavog postupka neophodno je voditi računa i o tome da se poštuju granice pravne zaštite koja je petitumom postavljena, odnosno da ne dođe do prekoračenja tužbenog zahteva od strane suda.

U parnici koja je nastala usled realizacije osiguranog slučaja iz osiguranja od auto odgovornosti u ulozi potencijalnog tužioca se mogu naći osiguranja osiguranika koji su učestvovali u nezogdi kao držaoci opasnih stvari, a neretko se može naći i treće oštećeno lice, čije je materijalno ili lično dobro stradalo u štetnom događaju, te je ustalo tužbom tražeći adekvatno obeštećenje.

Predmet spora koji je potrebno odrediti u sadržini same tužbe se razlikuje u zavisnosti od činjeničnog opisa događaja iz referata tužbe i postavljenog pravnog osnova, kojim sud nije vezan. Drugim rečima, priroda činjeničnog stanja i njegovog podvođenja pod adektvatnu pravnu normu određuje ono o čemu će se raspravljati pred sudom, oko čega će se koncentrisati dokazna građa i koje će dokazne predloge sud usvojiti.

Tako, u regresnim parnicama će se u ulozi tužioca redovno naći osiguravajuće društvo koje tuži svog osiguranika, a svoj regresni zahtev će zasnovati na gubitku prava osiguranika na osiguravajuće pokriće, zbog čega osiguranje ima pravo da prethodno isplaćeni iznos obeštećenja trećem licu povrati od svog osiguranika upravo zbog gubitka osiguravajućeg pokrića njegovom krivicom. Dakle, regres podrazumeva pravo osiguravajućeg društva da od svog osiguranika potražuje ono što je isplatilo trećem oštećenom licu na ime naknade nastale štete.

Do gubitka prava osiguranika na osiguravajuće pokriće poglavito dolazi usled izvesnih propusta osiguranika ili vozača osiguranog vozila i to napuštanjem lica mesta nakon nastanka saobraćajne nezgode i neostavljanjem ličnih podataka i podataka o osiguranju, zatim vožnjom u alkoholisanom stanju ili pod dejstvom opojnih droga, kao i neposedovanjem adekvatne vozačke dozvole. Svi ovi slučajevi gubitka prava iz osiguranja su bez uticaja na pravo trećeg oštećenog lica na naknadu štete, a normirani su članom 29 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Međutim, treba napomenuti da su navedeni zakonski uslovi gubitka prava osiguranika iz osiguranja najčešće i sastavni deo uslova osiguranja osiguravajućih društava koje ona propisuju i koji uslovi su prema tome sastavni deo polise osiguranja, koje je osiguranik autonomijom volje prihvatio potpisom polise kao dokaza o postojanju ugovora o obaveznom osiguranju od auto odgovornosti.

Dakle, u konkretnom slučaju u ovakvoj regresnoj parnici ako je tužen osiguranik osiguravajućeg društva kao tužioca, reč je o ugovornoj odgovornosti, nastaloj nepoštovanjem propisanih i od strane osiguranika prihvaćenih uslova osiguranja na važenje osiguravajućeg pokrića, te je s obzirom na pravnu prirodu ugovorne odgovornosti prema tome reč o subjektivnoj odgovornosti na osnovu pretpostavljene krivice. Postojanje krivice osiguranika se imajući u vidu osobenost gore rečenog procenjuje po pravilu da li su od strane osiguranika ispoštovani uslovi osiguranja ili ne, odnosno da li se osiguranik ponašao u skladu sa uslovima osiguranja koje je prihvatio. U slučaju da se osiguranik ponašao protivno uslovima osiguranja, dakle ako je reč o napuštanju lica mesta, vožnji pod dejstvom opijata ili usled neposedovanja vozačke dozvole osiguranje, što su najfrekventniji slučajevi, osiguravajuće društvo ima pravo da povrati prethodno isplaćeni iznos (ne)materijalne štete oštećenom u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao njegov osiguranik, što ujedno predstavlja i gubitak prava iz osiguranja.

Prema tome, osiguranik dokazuje da on nije kriv, ali samo u odnosu na svoje osiguranje, što posmatrano u kontekstu odnosa na realiciji osiguranje – osiguranik, a s obzirom na prethodnu definisanu pretpostavku krivice, podrazumeva da osiguranik mora da dokazuje da je ostao na licu mesta, obzirom da je najčešći razlog napuštanja lica mesta izbegavanje alko testa, da je bio trezan i tsl. U praksi se najčešće od strane tuženog osiguranika u regresnim parnicama na realaciji odnosa osiguravajuće društvo - osiguranik predlaže saobraćajno tehničko veštačenje na okolnost ponašanja učesnika u saobraćajnoj nezgodi, njihovih propusta i doprinosa, što praktično znači problematizovanje tužbenih navoda o napuštanju lica mesta, odnosno o potencijalnoj alkoholisanosti, kao i o tome da alkohol nije uzrok nezgode.

Na ovom mestu može se razmatrati da li je to upitno ukoliko uzmemo u obzir prethodno rečeno o osobenostima regresnih parnica, gde je tačno da je regres nastao iz prethodno isplaćene štete od strane osiguranikovog osiguranja trećem oštećenom licu, kada je direktno prema osiguranju postavljen odštetni zahtev redovito u vansudskom sporu, obzirom da u konkretnom slučaju nije reč o vanugovornoj odgovornosti direktno prema oštećenom licu jer se ovde u ulozi tužioca javlja osiguranikovo osiguranje, a osnov uspeha regresne tužbe je gubitak prava na osiguravajuće pokriće krivicom osiguranika. U takvoj situaciji pitanje odgovornosti osiguranika osiguravajućeg društva prema opštim pravilima građanske odgovornosti o naknadi štete je već razmotreno u odnosu na realciji treće oštećeno lice i osiguravajuće društvo osiguranika, a koje ne bi ni isplatilo štetu oštećenom licu u slučaju da njegov osiguranik nije odgovoran za predmetnu nezgodu, te prema tome se ne bi ni postavilo pitanje regresa. Drugim rečima, pitanje odgovornosti osiguranika je već rešeno u vansudskom postupku kada je osiguranje, smatrajući da je njegov osiguranik odgovoran prema opštim pravilima odštetnog prava o građanskoj odgovornosti za štetu koju je prouzrokovao trećem oštećenom licu.

Vanugovorna odgovornost je u kontekstu razmatranja ovog rada svojstvena parnicama iniciranim po tužbama trećih oštećenih lica protiv osiguranja onog osiguranika koji je pričinio štetu – prouzrokovao nezgodu svojom krivicom, te se osiguranje brani dokazom odsustva krivice, odnosno propusta svog osiguranika, budući da je obaveza isplate tako nastale štete prema trećem licu na osiguranju samo ukoliko je njegov osiguranik odgovoran za nastalu nezgodu, a što će se dokazivati upravo saobraćajno tehničkim veštačenjem i tada je predmet spora definisan kao naknada štete. Istini za volju, neretko se u takvim parnicama solidarno tuže i osiguravajuće društvo i osiguranik. Takođe, do primene pravila o vanugovornoj odgovornosti za štetu dolazi i u slučajevima zakonske personalne subrogacije u situaciji kada je osiguranje isplatilo štetu svom osiguraniku kome je u saobraćajnoj nezgodi štetu prouzrokovalo treće lice, te po sili zakona na osiguravača prelaze sva prava osiguranika prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu, što je normirano članom 939 Zakona o obligacionim odnosima i to je jedini slučaj zakonske personalne suborgacija u nas u materiji osiguranja, gde je takođe predmet spora određen kao šteta. U takvim situacijama treće lice dokazuje da ono nije odgovorno za nezgodu, što se u slučaju objektivne odgovornosti, kod prouzrokovanja štete upotrebom opasne stvari, dokazuje postojanjem uslova iz čl. 177 Zakona o obligacionim odnosima, a najčešće je reč o dokazu postojanja štete isključivom radnjom oštećenog ili trećeg lica, što opet ukazuje na potrebu saobraćajno tehničkog veštačenja.

Dakle, razlika između regresa i personalne subrogacije počiva na različitoj definiciji ova dva instituta, kao i na osnovu iz kojeg oni potiču. Drugim rečima, personalna subrogacija je promena poverilaca u obligacionom odnosu, što podrazumeva da na isplatioca potraživanja prelaze sva poveriočeva prava prema dužniku, dok regres valja usko posmatrati kao pravo na povrat prehodno isplaćenog, a sam povrat se odnosi na povraćaj isplaćene štete do kojeg dolazi pod istaknutim uslovima. Takođe, personalna suborgacija se ovde zasniva na zakonu, a naš zakonodavac samo navedeni pomenuti slučaj iz člana 939 Zakona o obligacionim odnosima pominje kao slučaj zakonske personalne subrogacije u kontekstu osiguranja, te ne treba proširivati u ovoj materiji slučajeve personalne subrogacije koji nisu zakonski definisani dok je regresno pravo izvedeno pravo i po pravilu se zasniva na ugovoru.

Imajući u vidu prethodno navedeno, a na terenu tereta dokazivanja, u regresnim parnicama dokaz odustva krivice bi podrazumevao ostanak na licu mesta ili neuropsihijatrijsko veštačenje na okolnost stepena alkoholisanosti, te da li je ono bilo iznad zakonom dozvoljene granice, pri čemu bi se naravno mogla osporavati i visina prethodno isplaćene štete od strane osiguranja, što bi se činilo predlaganjem mašinskog veštačenja, ako je reč o materijalnoj šteti ili medicinskih veštačenja, ukoliko se radi o nematerijalnoj šteti. Samo utvrđivanje odgovornosti osiguranika za štetu iz koje je nastalo regresno potraživanje, kao da je reč o vanugovornoj odgovornosti, bi trebalo po pravilu da bude rešeno kao prethodno pitanje u sporu iz odnosa na relaciji osiguranje i treće oštećeno lice. Posmatranje pitanja osiguranikove odgovornosti za štetu koju je prouzrokovalo trećem licu u regresnoj parnici kao prethodno pitanje upitno je sa stanovišta definicije i dejstva odluke o rešavanju istog, budući da se ono mora odnositi na rešavanje postojanja ili nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa o kome još nije doneta odluka, ali po logici stvari taj pravni odnos bi trebao da obuhvata odnos između konkretnih stranaka u sporu, a ne treća lica koja nisu učesnici u regresnoj parnici. Ukoliko se u regresnoj parnici utvrđuje odgovornost osiguranika po opštim pravilima građanskog prava to bi se ticalo i trećeg oštećenog lica kome ide u prilog osiguranikova odgovornost, a koje u regresnoj parnici nije stranka. Sa druge strane, otvara se i novo pitanje prekoračenja tužbenog zahteva i potencijalno izlaženje van okvira granice pravne zaštite koja je petitimom postavljena. 

Svrha napred napisanog je da ukaže na razlikovanje naizlged sličnih instituta regresa i subrogacije, kao i da obradi specifičnosti regresnih parnica i onih gde su istaknuti odštetni zahtevi iz osiguranja od autoodgovornosti, te da problematizuje iz različitih uglova posmatranja gore iznete sistuacije na koje praksa nema jedinstveno gledište i jednodušan odgovor. Kakavo će rešenje postojećih problema biti i da li će se formirati jednodušan stav, ostaje otvoreno pitanje na koje će dati odgovor praksa kako prvostepenih, tako i drugostepenih sudova u daljem odlučivnju.  

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: dr Vladislava Milić, sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu.

Da li je investiranje samo za bogate? Koliko novca staviti sa strane? U šta se može investirati? Odakle početi?

Dva su najčešća načina da se zaradi novac u modernom svijetu.

Prvi je kroz platu, bilo da radite za sebe ili za nekog drugog.

Drugi je da investirate s ciljem da vrijednost vaše imovine raste kako vrijeme prolazi.

Bilo da investirate u akcije, obveznice, fondove, nekretnine, kriptovalute, ili male kompanije, cilj je da se generiše gotovina.

Ova gotovina može doći putem prihoda (od dividende, kamate ili rente) ili kroz prodaju uvećane glavnice.

Da li je investiranje samo za bogate?

Postoji uvjerenje da se investiranjem mogu baviti samo oni koji već imaju velike novce.

Međutim, to jednostavno nije istina.

U SAD-u svako drugo domaćinstvo investira u finansijska tržišta.

Štaviše, ako se krene investirati na vrijeme, kroz kontinuirano investiranje dijela prihoda svaki pojedinac može ubrzati put ka ostvarenju finansijskih ciljeva.

Tipični ciljevi su kupovina nekretnine, štednja za obrazovanje djece ili raniji odlazak u penziju.

Koliko novca staviti sa strane?

Za one koji se do sada nisu aktivno bavili upravljanjem ličnim finansijama, najjednostavnije je krenuti od pravila 50-30-20.

Radi se o metodi budžetiranja koja pomaže da se novcem upravlja na jednostavan i održiv način.

Pravilo kaže da se redovni prihod treba podijeliti u tri kategorije:

• 50% prihoda treba ići na potrebe, odnosno one troškove koje ne možemo izbjeći. Tu spadaju stanarina, režije, prevoz, rata kredita i osnovne namirnice.
• 30% prihoda se troši na želje. To su stvari kojih bismo se mogli odreći, a to su izlasci, kupovina odjeće, odmor, teretana, pretplata na Netflix i slično.
• 20% prihoda ide u štednju i bržu otplatu dugova.

Ako na primjer imate redovan kućni prihod od 2.000 eura, ovo pravilo će vas natjerati da uštedite 400 eura mjesečno, odnosno 5.000 eura godišnje.

Zašto razmisliti o investiranju?

Postoje barem tri dobra razloga zašto početi investirati u finansijska tržišta.

Možete očekivati odličan dugoročni povrat. S&P 500 je berzanski indeks koji prati cijenu 500 vodećih američkih kompanija. U posljednjih 50 godina, S&P 500 je imao prosječan godišnji povrat od 11,7% nominalno, odnosno 7% nakon uračunate inflacije.

Iskoristit ćete moć složene kamatne stope. Ako investirate 10.000 eura s 5% povrata, s jednostavnom kamatom ćete nakon 40 godina imati 30.000 eura. Međutim, ako se radi o složenoj kamatnoj stopi (kamati na kamatu), vrijednost će nakon 40 godina iznositi 70.399 eura.

Vrijednost neinvestiranog novca će pojesti inflacija. Očekivana dugoročna stopa inflacije iznosi 3%, što znači da će gotovina izgubiti 60% svoje platežne moći u roku od 30 godina. S druge strane, kamatne stope na štednju su beznačajne i ne mogu zaštititi vrijednost novca.

U šta se može investirati?

Postoji bezbroj mogućnosti za investiranje, ali ih možemo podijeliti u četiri imovinske klase:

• Akcije. Akcije vam daju vlasništvo nad djelićem neke kompanije kojom se trguje na berzi. Kako bi finansirali rast kompanije, vlasnici prodaju njene dijelove akcionarima, te smanjuju vlastiti nivo kontrole i učešće u profitu.
• Obveznice. Obveznice su dugovi velikih organizacija kao što su države, gradovi ili korporacije. Ako ste vlasnik obveznice, imate pravo na isplatu redovnih kamata, te povrat glavnice na kraju perioda na koji je obveznica izdata.
• Nekretnine. Najpopularniji vid investiranja na Balkanu, ali ne i u ostatku svijeta.
• Alternativna imovina. Zlato, berzanske robe, kriptovalute, vlastiti biznis, startupi… Pošto se radi o rizičnijim investicijama, ne preporučuje da u njih uđete s više od 10% imovine.

U sve navedene imovinske klase se može investirati i putem fondova.

Oni predstavljaju najpopularniji način ulaska na finansijska tržišta za male investitore.

Fondovi koji prate akcije ili obveznice omogućavaju investiranje u široku korpu različitih hartija od vrijednosti, čak i ako se radi o malom iznosu.

Nekretninski fondovi mogu biti dobra alternativa posjedovanju fizičkih nekretnina, jer nude veću diverzifikaciju (umjesto jednog stana, imate učešće u hiljadama stanova širom svijeta) i likvidnost (ne možete prodati samo 10 kvadrata stana, ali možete prodati 10% akcija fonda).

Kako odabrati fond?

Dobar fond će imati sljedeće karakteristike:

• ETF. ETF je skraćenica koja označava Exchange Traded Fund, odnosno fond koji je i sam hartija od vrijednosti kojom se trguje na berzi.
• Pasivno upravljanje. To znači da prati neki berzanski indeks čije se komponente redovno i automatski ažuriraju.
• Prati globalni indeks. Što je veća diverzifikacija u smislu različitih regija i industrija, to je manji rizik za investitore.
• Nizak trošak. Iako možda ne možemo predvidjeti prinose, ali itekako možemo kontrolisati troškove. Trošak fonda ne bi trebao prelaziti 0,25% vrijednosti na godišnjem nivou.
• Reinvestira dividende. U slučaju fondova koji sadrže akcije ili nekretnine, automatsko reinvestiranje dividendi povećava dugoročnu vrijednost investicije i smanjuje poreze.
• Domicilan u Irskoj. Ako se radi o fondu koji sadrži dionice američkih kompanija, najpovoljnije rješenje je investirati u fondove izdate u Irskoj.

S druge strane, ovo su neke od stvari koje je bolje izbjeći:

• Aktivno upravljanje. Ovakvim fondom upravljaju menadžeri koji na osnovu vlastitog nahođenja trguju hartijama od vrijednosti. Njihov cilj je da budu bolji od berzanskog indeksa, odnosno prosjeka tržišta.
• Prati više indeksa. Bolje je postići diverzifikaciju kroz jedan globalni indeks, umjesto više njih.
• Visok trošak. Aktivni fondovi tipično imaju redovan trošak od 1% do 3% investicije, bez obzira da li ostvaruju dobit ili gubitak.
• Dodatni troškovi. Može se desiti da fond naplaćuje ulazak u fond, izlazak iz fonda prije određenog datuma ili izvještavanje.

Na kraju, ako se radi o investiciji koju vam neko aktivno prodaje, u 9 od 10 slučajeva ju je bolje zaobići.

Fondove dostupne evropskim investitorima možete pronaći na web stranici www.justetf.com.

Odakle početi?

Ako niste sigurni šta bi trebali biti prvi ciljevi, možete se voditi sljedećim redoslijedom koraka.

Ušteđevina. Svako bi trebao imati krizni fond u iznosu od 3 do 6 mjeseci životnih troškova.

Dugovi. Ako imate dug s kamatnom stopom većom od 4% (minus na kreditnoj kartici, krediti od mikrokreditnih organizacija ili lične pozajmice), njegovo vraćanje je prioritet.

Penzija. Kreirajte vlastiti penzioni fond tako što ćete 10% prihoda redovno (mjesečno ili kvartalno) investirati u ETF koji prati globalni indeks akcija.

Dodatne investicije. Eventualni višak sredstava možete investirati u rizičnije imovinske klase kao što su vlastita nekretnina, akcije pojedinačnih kompanija ili kriptovalute.

Za investiranje u ETF-ove ili druge hartije od vrijednosti će vam biti potreban broker, a jednostavno odaberite onoga koji ima najniže naknade.

Na kraju, zapamtite da je investiranje maraton, a ne trka na 100 metara.

„Ako je investiranje uzbudljivo, ako se zabavljate, onda vjerovatno ne zarađujete.

Dobro investiranje je dosadno.“

Džordž Soroš

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Adnan Misimović, konsultant.

Preuzeto sa MojSavetnik